HOMEOSTAZA JE LIMES OD EGZILA KADA X+Y TEŽE ANDROGINU
(Radomir D. Mitrić, Na putu za Hesperiju, Biblioteka „Milutin Bojić“, Beograd, 2016)
Imati biće s kojim ćeš združiti telo.
Sazdani smo zbog androginosti.
Radomir D. Mitrić „Poeisis, sub speciae aeternitatis“
Mapa pukotina u sopstvu, linija brazgotina koje presecaju poetski izraz Radomira D. Mitrića, upravo je ono što možemo videti iz Putovanja za Hesperiju. U emotivnom lirskom koloritu prožimaju se i prelivaju melanholija, nostalgija, pacifistički proplamsaji, euforični beg u prošlost, zbunjenost usled viatorske dezorijentisanosti, osećanje nadmoći kada je lirik u mitološkim, arhetipskim i astralnim planovima i želja za povratkom u androginsku sjedinjenost.
Rascep koji postoji u čoveku, sioranski jadi introspekcije, biblijska odstranjenost, ontološka identitetska zjapeća naprslina i metafizički jaz između svetog i profanog, pulsira u Mitrićevoj lirici. Pesnik poručuje da svet treba posmatrati „kao solipsista, (da) sve je udešeno prema unutrašnjem nahođenju a ne prema spoljašnjosti.” (113) U referentnom sistemu privatnosti poratno, postapokaliptično stanje, rezultuje izlivanjem žuči u lirski tok. Bosanska tuga, empatija prema stradalima u Aušvicu, jedan sveopšti Weltschmerz obojen je sivim i ozvučen tišinom. To stanje otvorene rane na duši, ta kantovska nepodnošljiva mešavina melanholije i samosvesti, može da se prevazilazi daljim pevanjem jer, „treba napisati pesmu koja vraća veru u svet“ (30).
Mitrićevo pevanje i mišljenje dodatno su obremenjeni nostalgijom koja se kontekstualizuje u egzil: i spoljašnji i unutrašnji, u kosmopolitizam, u proistekli pacifizam iz prostorno i vremenski bliskog rata, kao i u sumatraistički beg u domen polarne „egzotike“. Autopoetičko telo pesme, „corpus autopoeticum“, pesmu započinje dubokim, nostalgičnim uzdahom. Partituru bolom-za-domom, čine osvrti za bosanskim vrletima, žalni tonovi pušteni za izgubljenim ljudima. Restaurativna funkcija pevanja nastaje „na ruševinama / u ruiniranim kraljevstvima gde je mrtvi / pijanino zarastao u korov, / (...)“ (87). Ovo stanje skrajnutosti, bojmovski rečeno off-modernosti, podrazumeva namernu izmeštenost, pevanje „po strani“, „van scene“, odvojeno, odsutno, „luckasto i ekscentrično“, „van dana, u noći“ čak i kad je sopstvo pronašlo novi zavičaj, u gradu kraguja (ciklus „Kragujevački nokturno“): „(...) / zato i volim ovaj grad koji me je prizvao / u svoje nemušto okrilje. (...) / (...)“ (90). Mitrićev egzil ima dve dimenzije: spoljašnju i unutrašnju. Ova druga izvire iz nenađenosti u „novom“ zavičaju što čujemo u stihovima: „(...) // Pesnik u ovom dobu nije ništa drugo / do izgnanik u Sopstvo i večno samovanje / (...)“ (42-43). Identitet se tako nalazi u sloterdajkovskom procesu sferogeneze, izgradnje unutrašnjeg prostora bezbednosti, zanosa i uzvišenosti, svojevrsne kule od slonovače, „utočišta od buke i besa sveta.“ (106)
Egzistencijalna mučnina subjekta-u-egzilu pobeđuje se kosmopolitskim pevanjem jer „treba napisati pesmu koja će obuhvatiti čitav svet“ (30). To zapravo znači „(...) ostajati na jednom mestu, a imati svoju tajnu geografiju“. (109) Mitrićeva transcendentalna bezdomnost, odnosno potreba da se homeostaza bivstvovanja ostvaruje postizanjem osećanja da se svugde prebiva kao kod svoje kuće realizovana je sumatraističkim begom „ (...) u predele gde mango raste / nad grudima i ploti našu davno izgubljenu / slobodu, glad na putu za Kilkeni, / (...)“ (75). Ti prostori pacifistički su oslobođeni „(...) merkantilizma, farisejstva / na žrtveniku nacionalnih ideologija.“ (77).
Geografija refleksivne nostalgije obuhvata Hesperiju, mitsku zemlju zalazećeg sunca, hiperborejske prostore Skandinavije, Ultima Thulae, Helespont, ali i egzilsko usredištenje, Pont. Poeta je, bojmovski rečeno, zaljubljen u udaljenost, u njenu auretičnost, žudeću izmaglicu, odlaganje ostvarenja želja. Tim prostorima luta-u-sreći dezorijentisano altermodernističko sopstvo. Nematerijalna prostorna rasredištena utiskivanja, bezinteresni hiperborejski hod po nepreglednim morem lirske Utopije, predstavlja konstantu Na putu za Hesperiju. To putovanje svoj smisao pronalazi u nezavršavanju, u prepuštanju, u dijalektici haosa i kosmosa. Distopični prostor koji je postao svakodnevica, realnost, jedina je determinisanost iz koje se želi otići i zato se čuje glas koji poziva: „Zaplovimo, poslednji put, ovim severnim okeanom, muzo, utrnuli od čuđenja, obamrli / od viška elektrolita iz megalomanskih / gradova-đubrišta, bežeći od šesnaestobitnih / veštačkih rajeva tehnikolora gde pajaci / drže govore iz usta kapitalističkih riba / što gutaju naše želje, (...) / (...)“ (75).
Utopijska plovidba ali i uranjanje, odvode stvaralačko sopstvo u arhetipske dubine. U Mitrićevoj optici telo je mitski prostor jer u njemu treba „naći detinjstvo. Zadržati ga u sebi i kad se nabora lice.“ (109) Scila i Haribda, odisejski kobni monstruozni entiteti, korporativno, između rebara i srca sopstva progovaraju: „(...) // U dušegupki grudi spupčali se moji mrtvi / između Scile i Haribde rebara, / gde srce, timpan što svoj smrtočas odlaže, / u tihe sedre roneći nad bremenitim danima / kuca nevoljno u melanholična izdajstva, sitno i nezlobivo, tek da se prisetim.// (...)“ (27) Na mitološkoj pesničkoj mapi nalazi se orfejski kompleks tema na miljkovićevskom tragu: Orfej koji izdiše, Euridika ali i Lilit, eleusinske misterije, parabola zaboravnosti (zemlja Lotofaga). Pesnički panteon zbirke je kontrapunktski komponovan: jedan pol je solarni, antički - njega opcrtavaju Febove kvadrige. Drugi je htonski, staroegipatski (Uroboros) i nordijski (Valhalska duga noć).
Jačina dodira suprotnosti: dana i noći, solarnog i htonskog, Sunca i Meseca, kulminira u figuri androgina. Dijalog sa ženskim u muškoj nutrini, ovaploćen je kroz susret sa opštim, vodenim, lunarnim: „(...) / U mrmoru mora ja čujem tvoj glas, / tebe koja si starija od svih jezika sveta. // (...) Stooke Argusove oči, kojim me gledaš kud god se okrenem / su podsećanje kako je ljubav najveći nemir“ (49). Čežnja za spajanjem, za anuliranjem podvojenosti, predstavlja motivaciju za traganje, za pesnički progovor o suštini bivstvovanja jer „u pustinji sveta potrebne su reči / bez ljuštura, tajna nevidljivost koju ćemo rešiti u međuvremenu, / otprilike kao ljubav, svakodnevni rebus, / (...)“ ( 73). Polisemično shvaćena ljubav zahteva izgradnju zajedničke semiosfere, u kojoj se pulsira svakodnevnim razmenama i rasterećenim egom. I zato, „Živi se u trećem licu. / To bih shvatao svaki put / kad sam se iznova čudio liku / stranca u ogledalu. A ljubav / potire dva bića u jedno, toliko / o surovosti sveta i milosti.“ (66) Sreća se, naposletku, sledeći stihove Radomira D. Mitrića, može pronaći u jakoj dijadičkoj intimnosti, u konjukciji sfera animus-anime i anima-animusa, u homeostazi koja se (za lirskog subjekta u egzilu) postiže kada x+y teže androginu.
dr Vladimir B. Perić
Slika Cornfield by Moonlight Semjuela Palmera, koja je poslužila kao predložak za Mitrićevu pesmu Elegija praznine iz zbirke Na putu za Hesperiju
